ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКА ИЗВОДЉИВОСТ МАСОВНЕ СЕОБЕ СРБА НА БАЛКАН ПРЕМА СЦЕНАРИЈУ ИЗ ИСТОРИЈСКИХ УЏБЕНИКА И КОНТРОВЕРЗНОГ СПИСА РОМЕЈСКОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА СЕДМОГ ПОРФИРОГЕНИТА

ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКА ИЗВОДЉИВОСТ МАСОВНЕ СЕОБЕ СРБА НА БАЛКАН ПРЕМА СЦЕНАРИЈУ ИЗ ИСТОРИЈСКИХ УЏБЕНИКА И КОНТРОВЕРЗНОГ СПИСА РОМЕЈСКОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА СЕДМОГ ПОРФИРОГЕНИТА

Темељ оваквог приступа историјским дешавањима

На самом почетку треба рећи и још једанпут поновити да је темеље оваквог приступа историјским дешавањима, који је по много чему не само интердисциплинаран, већ и револуционаран, поставио и на прави научно кохерентан начин уобличио мр. Драгољуб Антић, сарадник професора и академика др.Јована И. Деретића, који је разраду овог приступа преточио у дело „Континуитет винчанске цивилизације“, те „Винчанска стара Европа и Срби“, у издању издавачке куће Пешић и синови, Београд 2004. године. Изводи из наведених дела као тематска целина појављују се у делима коаутора др. Јована И. Деретића и Слободана Јарчевића „Измишљено досељавање Срба“, у издању Еколошког покрета Новог Сада, Нови Сад, 2008. године, као и у капиталом делу аутора мр. Драгољуба Антића и др. Јована И. Деретића „Историја Срба и Руса – први део“, у издању Сардоније, Београд, 2010. година, за коју ми је аутор др. Деретић дао усмено одобрење да све што ми може послужити у сврху писања ове студије слободно искористим.

Дакле, мр. Антић, као магистар физике, применио је, у својим анализама, метод који је сваки историчар, по правилу, занемаривао, а то је колико је у стварности било могуће да једна, најпре, добро организована и опремљена војска, дневно или у одређеном временском интервалу, превали одређену километражу, наравно уз остварење зацртаних циљева, а колико је то уопште могуће остварљиво једној цивилној популацији, као великој маси у покрету на великом растојању. При томе је од стручне литературе користио војне приручнике и војне енциклопедије, пре свега, чувено дело Карла фон Клаузевица, пруског генерала који се 1812. борио против Царске Русије, а које се дело зове „Маршевање“, затим дело истога аутора под називом „О рату“, као и домаће војне енциклопедије. У овим делима је детаљно описано колико следовање треба сваки војник да има да би са минимумом ресурса остварио максималан учинак на бојном пољу, затим колика је реално изводљива брзина кретања и освајања (напредовања) кроз непријатељску територију, затим низ техничких података који се тичу потребне војне опреме, разних ризика приликом предузимања војних похода и уопште свега онога што је једној војсци потребно да би колико - толико успешно могла да извршава своје задатке. Врло је важно напоменути да се ти подаци, које ћемо у даљем тексту предочити, односе на 19. и 20. век, што значи да се ради о техничко-технолошки неупоредиво мобилнијим и ефикаснијим војним трупама у односу на време претпостављеног досељавања Словена на Балкан у 6. и 7. Веку.

Реконструкција „велике сеобе“

Претпоставимо, дакле, да се на велику сеобу припрема маса људи иза Карпата или Татри на северу, свеједно, чији је крајњи циљ долазак и насељевање на простору Балканског полуострва. За један такав подухват потребно је да постоје одговарајући услови, најпре за покретање сеобе, што је прва фаза, која обухвата припрему за велику сеобу. Бројка, којом се оперише у историјским уџбеницима, јесте цифра од 100.000 па до 300.000 људи који чине једну организовану економску и политичку заједницу која за задатак има пресељење у другачију климатску област, туђу земљу где би се ти људи наставили бавити претежно земљорадничким начином живота уз упражњавање дотадашњих обичаја и уз стварање веома јаке привржености и осећаја за нову отаџбину. Као година сеобе узета је година из списа Константина Порфирогенита односно 626. година, а ово није изолован случај јер историјски уџбеници врве причама о великим сеобама, а ову узимамо за пример јер се нас највише тиче, а ово што ћемо написати може се слободно применити и на све остале „велике сеобе“, будући да су истога типа по историчарима. Број становника који запоседа нову домовину на Балкану морао је бити веома велики и значајно већи од наведене цифре, што свакако у оваквој анализи није безначајно, јер само великим бројем људства могу ефикасно загосподарити новом територијом и опстати на истој, те стећи прави мотив да ту територију, потом и бране као своју.

Вратимо се сад на полазно стање. Становништво тога дела Европе, па и на значајно ширем простору, у претежном броју се бавило пољопривредом као основном делатношћу, живело је од земљорадње, било је привржено родном тлу (култ Богиње Мајке Земље), гробовима предака (јак култ предака код свих Словена, доказано стара словенска или српска вера је, у суштини, вера предака), родовско-пленској структури и уређености државне заједнице, са организованим системом одбране од ратничких и пљачкашких скупина. Аутор мр.Антић изводи једино могући правилан закључак да све ове чињенице делују дестимулативно када неко и помене сеобу и да све то гуши жељу за сеобом. Једино би неки изузетан, ванредни и малтене катаклизмични догађај представљао мотив за сеобу, јер би, као такав, раскинуо овај јак религијски и духовно повезан однос са родном грудом.

Даље, као земљорадници та скупина од 300.000 људи, у наводној прапостојбини Срба, производи храну за себе и своје потребе и троши је током целе године, па и зими када је најпотребнија. Евентуални вишак хране се размењује за друге производе и намирнице које су на одређеном простору дефицитарне и то се све врши према устаљеним правилима у оквиру блиских породица, рода или племена, па и шире уколико је то могуће. Сваки претерани вишак хране би, стога, пропао управо јер је претходно вршена равномерна дистрибуција вишка хране на околне територије и стога нема смисла улагати повећане радне напоре да би толика храна пропадала и била узалудно произвођена. Уосталом, сваки вишак хране доноси и повећање стандарда и веће благостање, а управо то повећање стандарда и благостање на одређеном подручју на коме људи добро живе, представља основни демотивишући чинилац за масовни покрет становника те посматране области. Када људи добро живе онда је, што је историјски доказано, по правилу долазило до раста броја становника и повећаног наталитета, а у овом случају истовремено се јавља неизбежна појава где повећани наталитет у повратној спрези поништава то повећање. Ово је животно искуство сваког просечног човека који је припадник било које друштвене заједнице малтене било где на свету и не би требало да буде спора око ових закључака, јер су дакле животни, логични и лако проверљиви.

Стога ниједна заједница не може дугорочно да располаже огромним вишковима хране на нивоу шире заједнице, па и ове претпостављене од 300.000 људи, на пример, јер се сваки вишак троши и размењује. Могуће је да се такви вишкови појаве на нивоу мањих заједница, а и онда се поново троше и размењују, што само значи да је сеоба на велика растојања немогућа и неизводљива. За такву сеобу земљорадничког становништва потребна је двострука годишња залиха хране за све људе (за период трајања сеобе, за зиму у новој средини, а до стизања новог рода). Ако нека скупина, као наша претпостављена, може да без проблема и ризика створи тако велике залихе, онда је реч о веома богатим људима којима је последња ствар на уму некаква велика сеоба у непознати и туђ крај међу другачије људе, јер напуштати овако издашне пределе и ићи у непознато лишено је сваке елементарне логике. Чак и са мањим вишковима хране, у случају евентуалних учесталих напада пљачкашких група, могуће је набавити довољно оружја и опреме за одбрану, а по потреби и унајмити неке ратничке групе у ту сврху, што тада, а ни касније није био редак случај, јер земља која сада добро рађа, која пружа овакве могућности, мање-више ће то чинити и у будуће, па је бесмислено напуштати је.

Најтежи део код организације сваке сеобе јесте припрема сваког појединца, породице, рода и племена, па и целога народа са сеобу. Та припрема подразумева пренос хране, опреме, алата, одеће, стоке, живине, реликвија и осталих потрепштина потребних за нормалан живот заједнице и наставак дотадашњег начина живота. Не заборавите да се овде ради о маршу читавог једног народа из Карпата и Тарта на раздаљини од 1000 до 1500 километара и да се на ово путешествије одлучују све генерације, дакле од често занемоћалих и слабих старих људи, преко средовечних радно способних људи, па до великог броја често мале и слабе деце. За превоз свих ових потрепштина и људи потребна је одговарајућа запрега. Људи се за сво то време морају хранити, хране мора бити, не само за зиму, већ и све до наредног лета, јер и кад пристигну на одредиште, летина неће одмах сазрети да би се храна могла правити од новог рода. Описана војна литература, коју је др.Антић користио, дефинише један дневни оброк за војника од римског царства, па на овамо као количину хране од 500 грама, па до 1 килограма. Иста литература дефинише и врсту оброка звану „оброк за преживљавање“ ( ration de servue ) и то у критичним ситуацијама, као што је ова, при чему количина хране сада опада на 350 грама по дану за период од 500 дана, на пример, до нове жетве. Лако се да израчунати да просечна тадашња задружна породица од 30 људи мора понети, за период од око 18 месеци, неколико тона суве концентрисане хране само да би преживела путовање.

Уз то иде и ризик разбољевања, слабљења имунитета услед једноличне исхране који је, такође, историјски доказан и који је буквално косио и много мање заједнице у повољнијим условима од овде претпостављене масе. Познато је да једнолична и недовољна исхрана доводи за почетак до скурбута, а касније, како стање постаје све горе и до других много опаснијих и смртоноснијих болести. Осим људи, наравно, потребно је нахранити и стоку, поготову ону упрегнуту. Сточна исхрана захтева много већу количну хране од људи, а према истој војној литератури за исхрану једног коња потребно је 3 до 5 килограма зоби дневно и између 3,5 до 5 килограма сена дневно. Дакле, већ је на први поглед очигледно да толика маса људи, са толиком стоком и коњима, не може да понесе оволико хране за исхрану животиња, па су принуђени да животиње хране путем испаше. Испаша толиких животиња, која мора бити свакодневна, додатно значајно умањује брзину кретања целе те масе људи и животиња и самим тим их све заједно доводи у опасност од разних пљачкаша и слично.

Чак и да на неки волшебан и чудесан начин савладају све ове практичне и стварне потешкоће, ови људи морају понети семена свих култура које су до тада производили да би их засејали на новопоседнутој земљи. Једноставно и претпоставка да се семе набави трговином, а за шта је потребно имати огромне количине робе за размену, што је поред свих мука ових сеобара немогуће, то је тешко изводљиво, јер историчари стално заборављају да су ови људи дошљаци и уљези који запоседају туђу земљу, а да при томе уништавају и протерују домородачко становништво. Како је онда могуће да се, у таквим условима нужно ратног стања, врши размена те врсте и уљезима, силеџијама и агресорима омогући да започну нов живот на насиљем запоседнутим територијама? Сложићете се да је то крајњи логички апсурд. Сетите се објашњења званичне историјске науке да смо ми, наводни дошљаци, што побили, што у брда протерали староседеоце, којих је, према извештајима тадашњих хроничара и садашњих демографа на Балкану, морало бити најмање неколико милиона.

Анализирана задружна породица, дакле, само ради пуког преживљавања мора носити неколико тона семена да би уопште могла поставити основе за седелачки живот пољопривредне популације на новој земљи. Ту је неизбежно и тегљење макар најпростиијег алата за обраду земље. Све ово што говоримо за задружну породицу помножите са многим таквим породицама да бисте дошли до масе од 300.000 људи, па сами процените колика је то маса свега и свачега. Ту је наравно и опрема за ситњење и спремање хране, где, на пример, жрвањ представља изузетно тежак терет, а у то време тешко да би се могла наћи нека мања направа која би била једнако ефикасна. Сада се поставља логично питање ко ће све те силне тоне хране, семена, алата и осталог понети? Јахаћи коњ, према војној литератури, може бити оптерећен са само 25-30% своје телесне тежине. Тежак ратник јахач може бити ношен само од стране коња тежине од 400 до 500 килограма. Товарни коњ, такође, не сме бити оптерећен са више од 25-30% своје тежине, а мањи коњи не би смели да носе преко 100 килограма терета. За превоз свега наведеног ова задружна породица мора поседовати 5 тешких запрега са по 2 до 4 теглећа коња или говечета и читав караван од 50 товарних коња и то само једна задружна породица, па сада опет све то помножите и дођите до цифре од 300.000 или чак 100.000 људи, па сами створите слику о свему томе у глави. Незабележено је да једна задружна породица поседује оволику количину коња и теглеће стоке, јер је то просто нерационално, будући да је и знатно мањи број довољан за потребе орања и обављања свакодневних пољопривредних послова, а сваки такав вишак с обзиром да одржавање стоке кошта; једноставно не би био исплатив. Опет упућујемо на део текста о уравнотежавању и ограничавању произведених вишкова трговином и разменом.

За сада смо говорило само о цивилима, а треба истаћи да је оваква једна огромна маса људи са свим овим богатствима, прави магнет за ратничке групе и пљачкашке банде, па свака ова породица мора дати два до четири човека способна за војну службу у циљу заштите свог овог транспорта. То су и коњаници и пешаци. Уз сва ова брда хране, семена и осталога, породице морају и сигурно су имале масу ситније стоке и живине што све такође треба теглити, па се намеће једини могући закључак, а то је да ова претпостављена скупина, која је кренула на далек пут са неизвесним исходом, једноставно са толиким богатством у свему нема реалан и разуман мотив да се упусти у ово путешествије и сеобу на огромно растојање, на непознату територију где их очекује непријатељски расположено становништво где ће живот започети са неупоредиво мање стоке, хране и другог богатства, напуштајући благостање у коме су живели почињући тако живот практично од нуле. Ова заједница има стварне духовне потребе и потребе за занатским производима, па ту треба имати у виду и реликвије, све што иде уз верске обреде, занатлије са својим средствима за рад, и тако даље. Ради заштите свега тога потребно је ангажовати, из исте средине, 10.000 до 30.000 ратника ослобођених свих осталих обавеза око преноса ствари и припреме хране, што само усложњава цео подухват.

Све у свему, масу људства мора пратити неколико десетина хиљада запрега, најмање сто до двеста хиљада товарних, теглећих и јахаћих грла, а да не говоримо о младунцима свих тих животиња и ситнијој стоци, па се поставља питање да ли се оваква колона уопште може кретати замишљеном брзином и колико та брзина може износити? Према војној литератури, конкретно по Клаузевицу, једна добра и велика војна формација може прећи и до 45 миља за десет дана и то се сматра добрим успехом, како оцењује сам Клаузевиц. Из новије историје сви смо то учили, након пробијања Солунског фронта, српска пешадија је прешла 500 километара за 45 дана што се може сматрати невероватним успехом и апсолутним дотадашњим рекордом када је реч о брзини напредовања једне војске. То је, отприлике, око 13 километара дневно просечно.

Из свих наведених примера наше претоварено становништво, које је кренуло у сеобу, могло је прећи само пар километара дневно максимално и то под савршеним условима. За претпостављену дистанцу од 1.000 до 1.500 километара потребно је минимум око 200 дана савршеног путовања без икаквих и најмањих тешкоћа, које, видели смо, раније заиста јесу непремостиве. Сада се поставља питање како би та колона могла и морала да изгледа с обзиром на правац кретања и масу људи и животиња које их прате. Чак из када би све било савршено организовано, та иста колона би морала бити дугачка око 1000 километара, јер би свака од, на пример, 10.000 породица морала заузети бар 100 метара простора по дубини кретања просто да би уопште могли да се комотно крећу. Ово само значи да би се радило о колони која би спајала место полазишта и место доласка. Логично је да са за кретање толико људи и стоке мора обезбедити одговарајући простор и да се кретање мора вршити у више паралелних колона, а не у једној, али би то поново вратило проблем заузимања довољно простора по ширини и на пример десет паралелних колона би развукла ту наступајућу масу по дубини на преко 100 километара, што би значило да би требало око месец дана да читава колона пресече линију на свом путу.

Све ово, наравно, под претпоставком да је проблем исхране стоке и коња решен што је, такође, веома сложено питање на које се историчари уопште не осврћу. Ако неко од њих о томе и размишља често само наведу да храну за стоку такви сеобари набављају од локалног становништва трговином или пљачком не питајући се при томе да ли локални становници поседују толике енормне вишкове сточне хране за продају или за потенцијални плен масе у наступању. Видели смо да то није могуће и разлоге смо објаснили због чега то није могуће, оправдано, нити разумно. Сада ћемо размотрити питање исхране стоке путем испаше.

Претпоставимо да се становништво на сеобу одлучује на самом почетку пролећа да би се максимано искористио вегетациони и најиздашнији период године управо да би животиње успут имале шта да пасу. Како смо видели да је за паралелне колоне потребно 20 до 30 дана проласка кроз један крај, то значи да је стоку потребно напасати тако што би се распоредила по ширини која је иначе потребна и код редовне испаше у нормалним условима, уз постепено напредовање лаганим ходом. То би у пракси значило да би само једна таква колона, тим поступком, практично опустошила или пребрисала простор ширине од 10 до 20 километара, а десет колона наших претпостављених сеобара би пребрисало простор ширине преко 100 километара, а, наравно, колона би морало бити много више и то паралелних. То би опет подразумевало развлачење животиња на испашу на простор од преко 10.000 квадратних километара током кретања у лаганом ходу и пребрисавања и то тоталног целе те територије. У свој укупности целе масе становништво у сеоби са својим грлима би буквално опустошило, интензивном испашом и на сваки други начин, простор величине 150.000 квадратних километара, што је већа површина од оне са које су кренули, па и од оне на коју намеравају да се населе. То је зато што би густина ове масе становника била 30 до 50 становника по квадратном километру, што одговара некој уобичајној густини насељености становника области кроз које се намерава проћи или чак и више од тога.

Стога је неизбежан отпор локалног становништва и сукоби су кад-тад у већој или мањој мери могући и извесни, јер нико не жели да му неко пустоши земљу, макар само туда пролазио. Једноставно, огромне потребе долазеће масе људи далеко превазилазе сваку, па и највећу спремност на сарадњу локалног становништва. Пролеће брзо прође као и лето, а брзо долазе јесен и зима, а наша колона се веома споро креће, па је притисак за одржавање минимума хране потребне за преживљавање све већи, па самим тим некооперативност и отпор локалног становништва такође пропорционално раст. На ове реалне околности, наравно, нико ни не обраћа пажњу када говори о сеобама великих маса људи, поготову цивила и земљорадника. Осим хране, људе и животиње ваља напојити, а тек за то су потребне огромне количине воде, односно тоне и тоне воде дневно за све, што би нужно подразумевало постојање великих врела на сваких пар километара пута, што је, сви добро знамо, немогуће. Ако би успут ти људи прелазили преко врло издашне земље, не само за исхрану животиња, већ и погодне за пољопривреду, са бројим и чистим изворима и водотоцима, поставља се логично питање због чега се управо ту не би населили уместо да хрле у непознато? То би уједно био мотив за прекид сваке сеобе, нарочито ако би такав крај био ретко насељен. Ту се појављује низ здравствених и техничких проблема које треба решавати брзо и у ходу и не успоравати масу људи у покрету.

Тако јединствена ефикасна друштвена структура подразумева и постојање озбиљне државне структуре, а таква једна структура има много више могућности јачања, нарочито са толиким богатством са којим се кренуло, да се није уопште кретало, него да ризикује да све то изгуби ради добровољног одласка у подаништво у овом случају Цару Ираклију, што је не само логички апсурд, већ и прича коју чак ни дете не би за озбиљно узело, јер због чега би једна тако богата и изнад свега слободна заједница мислећих људи себе довела у ситуацију да се на досељавање у подаништво упути, а да није изазвана нападом на наводну претходну прапостојбину или неким катаклизмичним природним догађајем? Наравно, нико се ни не усуђује да постави једно овакво логично питање, јер би логичан одговор, сам по себи демантовао ставове званичне историјске науке. Који слободан човек или народ хрли у подаништво и потчињеност другом човеку или народу када то не мора и ако на то није притиснут несавладивим факторима? Одговор би био само неурачунљив човек и луд народ, а народ који је као словенски, достигао тако импозантну бројност не би могао да се тако намножи да се састојао од некаквих лудака, нерадника, покварењака и саможивих људи. Сама ова поставка логично и практично озбиљно доводи у питање све тезе о постојању мотива и изводљивости масовне сеобе Словена.

Поред свега овога јављају се и бројне природне препреке, јер се тај народ на свом путу не сусреће само са идиличним и плодним крајевима, већ му потешкоће постају и велике реке, мочваре, тресетишта и сличне негостољубиве територије. Временско раздобље које оваквој маси људи омогућује путовање, макар без мраза, великих и хладних киша и снега, наравно, са храном успут, јесте максимално 150 дана у години. Поменули смо и неизбежне сукобе, како са локалним становништвом, тако и са ратничким групама и пљачкашким бандама које у великој мери успоравају кретање колоне и још више срозавају морал тих људи и даљу жељу за кретањем у непознато и још у подаништво. Ту су и елементарне непогоде, болести стоке и људи, а сви знамо како ове околности утичу на мотивацију људи чак и оних који живе седелачки у савременим условима живота, а камоли у оно време и под наведеним околностима. Па чак и да ови “супермени” све ово савладају, да их довољно преживи сеобу, питање је шта и под каквим условима могу од култура и у коликој мери гајити на новој земљи, јер се једноставно нема времена да се пређе на друге културе, будући да су обучени и вични само гајењу основних култура које су им познате и чија су семена понели, а питање је шта од тога у новом крају може успевати с обзиром да се ради и о промени климатске зоне. Све је то неизводљиво у року од само 150 дана чак и под савршеним условима.

Ако неко сумња у све ове закључке, поново ћемо позвати у помоћ Клаузевица који је навео пример војске тада најбоље, најопремљеније и најобученије у Европи, војске Наполеона Бонапарте, где Клаузевиц наводи да је Наполеон кренуо према Москви са 301.000 војника, те да је у маршу дугом 70 миља изгубио 95.000 војника, током 52 дана од чега 10.000 људи у две битке током овог марша, док је све остало помрло као последица болести и ситних чарки и непријатељства са локалним становништвом, односно услед заостајања у непријатељском окружењу. Замислите сада како би, у исто тако непријатељском окружењу, како успут, тако нарочито на месту доласка, изгледао дочек, не војске ових наших насељеника, већ цивила апсолутно необучених и невичних борби и ратовању. Када је Наполонова војска овако прошла, од наших људи, вероватно, скоро ништа не би ни остало, а они разборитији би се моментално код првих проблема овакве врсте одлучили на повратак у нормалан живот и слободу, односно у крај из кога су, као слободни људи, кренули.

На путу се, осим река и мочвара, често испречују и густе шуме или уопште густо и непроходно растиње, те брда и планине, па је колона често принуђена да се сузи на просторе веома мале ширине на великом броју “уских грла” или теснаца на пример, између брда, што овај подухват чини још тежим, споријим и бесмисленијим, јер су тек тако сабијени и издужени веома лак и добар плен свих разбојника који би неминовно вребали најбољу прилику за пљачку и насртаје. И не само то, повећана стопа смртноси и болести током овог путовања, са честим сликама сахрана и јадиковања за покојницима, убитачно делује на мотивисаност и ентузијазам преживелих људи на овом путу у подаништво цару Ираклију и неизвесност, па је то још један јак одвраћајући фактор да се ова сулуда сеоба настави, а камоли доврши. Па чак и да стигну са свом том стоком на Балкан, то би било у јесен када су пашњаци знатно мање хранљиви и прилично оскудни, поготово у брдовитим пределима након лета. Људима би онда само преостало да приступе масовном клању стоке, али је то онда крај свих планова за интензивније бављење пољопривредном, па и сточарством и тиме би, практично, сасекли грану на којој седе уништивши сваку могућност даљег опстанка, у толиком броју, на новој територији.

На помоћ локалног становништва, чак и да држава то локално становништво принуди на сарадњу са новопридошлима, не могу рачунати, јер све и да хоће да помогну досељеницима, што је видели смо тешко изводљиво, немају довољно капацитета за издржавање масе од 100.000 до 300.000 нових људи у њиховој земљи. Чак и да се у новој земљи организују пунктови за збрињавање старих и болесних, храњење, пружање логистичке помоћи новим становницима, све је то немогуће остварити, јер једноставно одређена територија има одређену моћ апсорпције новопридошлих становника и када се та граница пређе, свака могућност даљег прилива бива апсолутно искључена и неизбежно доводи до сукоба староседелаца и придошлица. Ово је свима оштепозната чињеница. Чак и да сам народ жели из слободе да крене у неизвесност и подаништво другом владару њему несродном по свему и сасвим туђем, владајући слој велможа и племића томе би се успротивио и све би учинили да нико ни не помисли на тако нешто, јер владајуће елите уз себе увек имају војску спремну за дејство у таквим ситуацијама, па су у ту сврху често спремни да употребе и туђе најамне трупе и регуларне војске не би ли очували сопствене позиције, дотадашњи поредак и свој народ на својој земљи.

Дакле, и даље стоје сви наведени докази о немотивисаности, ирационалности и нелогичности овакве једне сеобе, посебно у раздобљу доласка првог таласа, по историчарима 626. године, а по сценарију из списа Константина Порфирогенита "De administratio imperio”. Чак и да овај наш народ у сеоби има надљудске способности и капацитете и да поред свега овога савлада све тешкоће, остаје питање како су успели, да, тако уморни, изгладнели, убоги, бројчано десетковани, осиромашени, савладају отпор староседелаца, то прво, а друго како им је то, у таквом јадном стању, успело када је за тако нешто Риму било потребно око 250 година, а античким грчким полисима такође тешко полазило за руком или никако? Како је тако моћан Рим, у рату од 6. до 9. године нове ере морао да сакупи легије из целог царства, неки кажу и да их је било чак 25 са пар стотина хиљада војника и да постигну скоро па пирову победу, јер се на тијумфу у Риму, уместо у кавезу, као поражени војсковођа будуће римске колоније, како је то тада било уобичајно чињено, вођа наших илирских устаника Бато појављује у слављеничким двоколицама равноправно и у друштву са освајачем Тиберијем!?! Дакле, замало победише Рим ти Илири који ми наводно нисмо, а сада после 600 година од тога догађаја без отпора и борбе предадоше земљу шаци измрцварених, углавном ненаоружаних и по историчарима некултурних варвара из Беле Србије?!?

Очигледно тим варварима и дивљим Словенима историчари приписују ванземаљске и надљудске способности када су освајачке и насилне акције у питању, што за циљ има да се увек нагласи, наводно, дивљачки и нецивилизован лик Срба и Словена. Наравно, њихова теза је неодржива не само из разлога што ниједним јединим документом није доказана, већ и зато што је крајње неизводљива и нелогична. На крају крајева, одлука да се читав један народ упути на овакву сеобу из слободе у подаништво било би равно самоубиству државе и почетку смрти једног народа и његове самобитности и културе. Тога је свестан сваки иоле разборит и нормалан човек. То би, практично, представљао чин колективног самоубиства једног народа, које је, чињеница је, незабележено у историјској пракси.

***

Крсто Крцун Драговић